UBISTVO ROGERA ACKROYDA - SAZNAJEM PROFESIJU SVOG KOMŠIJE Astounding Stories of Super-Science Oktobar 2022, autora Astounding Stories, dio je HackerNoonove serije postova na blogovima o knjigama. Možete skočiti na bilo koje poglavlje u ovoj knjizi . ovdje Astounding Stories of Super-Science Oktobar 2022: UBISTVO ROGERA ACKROYDA - SAZNAJEM PROFESIJU SVOG KOMŠIJE Autor: Agatha Christie Narednog jutra neoprostivo sam žurio sa svojim obilaskom. Moj izgovor može biti taj što nisam imao baš ozbiljnih slučajeva za obavljanje. Po povratku Caroline je došla u hodnik da me dočeka. „Flora Ackroyd je ovdje“, najavila je uzbuđenim šapatom. „Šta?“ Koliko sam mogao, sakrio sam svoje iznenađenje. „Veoma je željna da vas vidi. Ovdje je pola sata.“ Caroline je povela putem u našu malu dnevnu sobu, a ja sam je slijedio. Flora je sjedila na sofi pored prozora. Bila je u crnom i nervozno je prebirala rukama. Šokirala me je prizor njene faca. Sva boja joj je izblijedila s lica. Ali kada je progovorila, njeno ponašanje je bilo koliko smireno i odlučno, toliko i moguće. „Doktore Sheppard, došla sam da vas zamolim da mi pomognete.“ „Naravno da će vam pomoći, draga moja“, rekla je Caroline. Mislim da se Flora zaista nije željela prisustvo Caroline na intervjuu. Bila bi, siguran sam, beskrajno radije razgovarala sa mnom privatno. Ali također nije željela gubiti vrijeme, pa je to iskoristila najbolje što je mogla. „Želim da idete sa mnom u The Larches.“ „The Larches?“ upitao sam, iznenađen. „Da vidimo tog smiješnog malog čovjeka?“ uzviknula je Caroline. „Da. Znate ko je on, zar ne?“ „Nagađali smo“, rekao sam, „da bi mogao biti frizer u penziji.“ Florine plave oči su se širom otvorile. „Pa, on je Hercule Poirot! Znate na koga mislim – privatni detektiv. Kažu da je uradio najnevjerovatnije stvari – baš kao detektivi u knjigama. Prije godinu dana penzionisao se i došao da živi ovdje. Ujak je znao ko je on, ali je obećao da nikome neće reći, jer je M. Poirot želio da živi mirno, bez da ga ljudi uznemiravaju.“ „Dakle, to je on“, rekao sam polako. „Čuli ste za njega, naravno?“ „Pomalo sam staromodna, kako mi Caroline kaže“, rekao sam, „ali sam čula za njega.“ „Nevjerovatno!“ prokomentarisala je Caroline. Ne znam na šta je mislila – moguće na vlastiti neuspjeh da otkrije istinu. „Želite da idete da ga vidite?“ upitao sam polako. „Sada, zašto?“ „Da ga zamolimo da istraži ovo ubistvo, naravno“, rekla je Caroline oštro. „Nemojte biti tako glupi, James.“ Ja zapravo nisam bio glup. Caroline ne razumije uvijek na što ciljam. „Nemate povjerenja u inspektora Davisa?“ nastavio sam. „Naravno da nema“, rekla je Caroline. „Ni ja.“ Bilo ko bi pomislio da je Carolinein ujak ubijen. „A kako znate da bi prihvatio slučaj?“ upitao sam. „Sjetite se da se povukao iz aktivnog rada.“ „Upravo to“, rekla je Flora jednostavno. „Moram ga nagovoriti.“ „Jeste li sigurni da radite mudro?“ upitao sam ozbiljno. „Naravno da jeste“, rekla je Caroline. „I ja ću ići s njom ako želi.“ „Radije bih da doktor dođe sa mnom ako nemate ništa protiv, gospođice Sheppard“, rekla je Flora. Ona zna koliko je važno biti direktan u određenim prilikama. Bilo kakvi nagovještaji bi sigurno bili protraćeni na Caroline. „Vidite“, objasnila je, slijedeći direktnost taktom, „doktor Sheppard je doktor, i pošto je pronašao tijelo, mogao bi dati sve detalje M. Poirota.“ „Da“, rekla je Caroline nerado, „vidim to.“ Napravio sam jedan ili dva kruga po sobi. „Flora“, rekao sam ozbiljno, „poslušajte me. Savjetujem vam da ne uvlačite ovog detektiva u slučaj.“ Flora je skočila na noge. Boja joj je navrla na obraze. „Znam zašto to govorite“, povikala je. „Ali baš iz tog razloga želim da idem. Plašite se! Ali ja se ne plašim. Poznajem Ralpha bolje od vas.“ „Ralph“, rekla je Caroline. „Kakve veze ima Ralph s tim?“ Ni jedno od nas nije je mario. „Ralph je možda slab“, nastavila je Flora. „Možda je radio gluposti u prošlosti – čak i podla djela – ali ne bi nikoga ubio.“ „Ne, ne“, uzviknuo sam. „Nikad nisam mislio na njega.“ „Onda zašto ste sinoć išli u Three Boars?“ zahtijevala je Flora, „na putu kući – nakon što je pronađeno tijelo mog ujaka?“ Trenutno sam bio ušutkan. Nadao sam se da će ta moja posjeta ostati neprimijećena. „Kako ste znali za to?“ uzvratio sam. „Išla sam tamo jutros“, rekla je Flora. „Čula sam od posluge da je Ralph tamo odsjeo –“ Prekinuo sam je. „Niste imali pojma da je u King's Abbot?“ „Ne. Bila sam zapanjena. Nisam mogla shvatiti. Otišla sam tamo i pitala za njega. Rekli su mi, ono što su vam pretpostavljam rekli sinoć, da je izašao oko devet sinoć – i – i nikada se nije vratio.“ Njene oči su se prkosno srele s mojim, i kao da je odgovorila na nešto u mom pogledu, izlila se: „Pa, zašto ne bi? Mogao je otići – bilo gdje. Možda se čak vratio u London.“ „Ostavljajući svoj prtljag?“ upitao sam nježno. Flora je udarila nogom. „Nije me briga. Mora postojati jednostavno objašnjenje.“ „I zato želite ići kod Herculea Poirota? Zar nije bolje ostaviti stvari kako jesu? Policija uopće ne sumnja u Ralpha, sjetite se. Rade na sasvim drugom tragu.“ „Ali to je upravo to“, povikala je djevojka. „Oni sumnjaju u njega. Jedan čovjek iz Cranchestera se pojavio jutros – inspektor Raglan, užasan, gadljiv mali čovjek. Saznala sam da je bio u Three Boars jutros prije mene. Rekli su mi sve o tome da je bio tamo, i pitanja koja je postavljao. On mora misliti da je Ralph to uradio.“ „To je promjena mišljenja od sinoć, ako je tako“, rekao sam polako. „On ne vjeruje Davisovoj teoriji da je to bio Parker onda?“ „Parker, zaista“, rekla je moja sestra i frknula. Flora je prišla i stavila mi ruku na ruku. „Oh! Doktore Sheppard, idemo odmah kod ovog M. Poirota. On će otkriti istinu.“ „Draga Flora“, rekao sam nježno, stavljajući ruku na njenu. „Jeste li sigurni da želimo istinu?“ Pogledala me je, kimnuvši ozbiljno glavom. „Nisi siguran“, rekla je. „Ja jesam. Ralpha poznajem bolje od vas.“ „Naravno da nije to uradio“, rekla je Caroline, koja je do sada ćutala s velikim poteškoćama. „Ralph je možda ekstragavantan, ali on je drag dječak, i ima najljepše manire.“ Želio sam reći Caroline da je veliki broj ubica imao lijepe manire, ali prisustvo Flore me je suzdržavalo. Budući da je djevojka bila odlučna, bio sam primoran da joj popustim i odmah smo krenuli, odlazeći prije nego što je moja sestra uspjela izbaciti još koje izjavu koje su počinjale njenim omiljenim riječima, „Naravno“. Stara žena sa ogromnom bretonskom kapom otvorila nam je vrata The Larchesa. M. Poirot je bio kod kuće, činilo se. Uvedeni smo u malu dnevnu sobu uređenu sa formalnom preciznošću, i tamo, nakon otprilike minute, moj jučerašnji prijatelj nam je došao. „Monsieur le docteur“, rekao je, smiješeći se. „Mademoiselle.“ Poklonio se Flouri. „Možda ste“, počeo sam, „čuli za tragediju koja se dogodila sinoć.“ Njegovo lice je postalo ozbiljno. „Ali, naravno, čuo sam. To je strašno. Nudim mademoiselle svu svoju sućut. Kako vam mogu pomoći?“ „Gospođica Ackroyd“, rekao sam, „želi da vi – vi –“ „Da pronađete ubicu“, rekla je Flora jasnim glasom. „Vidim“, rekao je mali čovjek. „Ali policija će to učiniti, zar ne?“ „Mogli bi pogriješiti“, rekla je Flora. „Mislim da su na putu da pogriješe. Molim vas, M. Poirot, zar nas nećete pomoći? Ako – ako je riječ o novcu –“ Poirot je podigao ruku. „Ne to, molim vas, mademoiselle. Ne da mi nije stalo do novca.“ Njegove oči su pokazale trenutni bljesak. „Novac, on mi znači mnogo i uvijek je značio. Ne, ako uđem u ovo, morate jasno razumjeti jednu stvar. Ja ću to dovršiti do kraja. Dobar pas, ne pušta trag, sjetite se! Možda ćete poželjeti da ste, na kraju krajeva, prepustili lokalnoj policiji.“ „Želim istinu“, rekla je Flora, gledajući ga ravno u oči. „Svu istinu?“ „Svu istinu.“ „Onda prihvatam“, rekao je mali čovjek tiho. „I nadam se da se nećete pokajati zbog tih riječi. Sada, ispričajte mi sve okolnosti.“ „Doktor Sheppard bi vam to bolje ispričao“, rekla je Flora. „On zna više od mene.“ Tako poučen, zaronio sam u pažljivu naraciju, utjelovljujući sve činjenice koje sam prethodno iznio. Poirot je pažljivo slušao, ubacujući ponekad pitanje, ali uglavnom sjedeći u tišini, očiju uprtih u plafon. Dovršio sam svoju priču odlaskom inspektora i mene iz Fernly Parka prethodne noći. „A sada“, rekla je Flora, dok sam ja završio, „reci mu sve o Ralphu.“ Oklijevao sam, ali njen zapovjednički pogled me je potakao. „Išli ste u ovaj pansion – ovaj Three Boars – sinoć na putu kući?“ upitao je Poirot, dok sam ja završavao svoju priču. „Zašto ste to uradili?“ Zastao sam trenutak da pažljivo biram riječi. „Mislio sam da bi neko trebao obavijestiti mladića o smrti njegovog ujaka. Pao mi je na pamet nakon što sam napustio Fernly da možda niko osim mene i gospodina Ackroyda nije bio svjestan da on boravi u selu.“ Poirot je kimnuo. „Upravo tako. To je bio vaš jedini motiv da odete tamo, zar ne?“ „To je bio moj jedini motiv“, rekao sam ukočeno. „Nije li to bilo da – recimo – sebe uvjerite u vezi sa tim mladim čovjekom?“ „Uvjerim sebe?“ „Mislim, M. le docteur, da vrlo dobro znate na što mislim, iako se pretvarate da ne znate. Sugerišem da bi vam bilo olakšanje da ste otkrili da je kapetan Paton bio kod kuće cijelu večer.“ „Nimalo“, rekao sam oštro. Mali detektiv mi je ozbiljno odmahnuo glavom. „Nemate povjerenje u mene kao gospođica Flora“, rekao je. „Ali nema veze. Ono što moramo gledati je ovo – kapetan Paton je nestao, pod okolnostima koje zahtijevaju objašnjenje. Neću vam kriti da stvar izgleda ozbiljno. Ipak, može dopustiti potpuno jednostavno objašnjenje.“ „To je upravo ono što stalno govorim“, povikala je Flora željno. Poirot se više nije doticao te teme. Umjesto toga, predložio je neposrednu posjetu lokalnoj policiji. Mislio je da je bolje da se Flora vrati kući, a da ja budem taj koji će ga pratiti tamo i predstaviti ga službeniku zaduženom za slučaj. Odmah smo sproveli ovaj plan. Našli smo inspektora Davisa ispred policijske stanice kako izgleda veoma mrzovoljno. S njim je bio pukovnik Melrose, načelnik policije, i još jedan čovjek kojeg sam, na osnovu Florinog opisa „gadljiv“, lako prepoznao kao inspektora Raglana iz Cranchestera. Poznajem Melrose prilično dobro, i predstavio sam mu Poirota i objasnio situaciju. Načelnik policije je bio očigledno uznemiren, a inspektor Raglan je izgledao crno kao grmljavina. Davis, međutim, djelovao je blago uzbuđeno pri pogledu na nezadovoljstvo svog nadređenog. „Slučaj će biti jasan kao dan“, rekao je Raglan. „Nema nikakve potrebe za amaterima koji se miješaju. Mislili biste da bi svaka budala vidjela kako stvari stoje sinoć, a onda ne bismo izgubili dvanaest sati.“ Upravio je osvetoljubiv pogled ka sirotom Davisu, koji ga je primio sa savršenom staloženošću. „Porodica gospodina Ackroyda mora, naravno, učiniti ono što smatraju prikladnim“, rekao je pukovnik Melrose. „Ali ne možemo dozvoliti da zvanična istraga bude na bilo koji način ometana. Poznajem veliku reputaciju M. Poirota, naravno“, dodao je ljubazno. „Policija se ne može reklamirati, na nesreću“, rekao je Raglan. Poirot je spasio situaciju. „Istina je da sam se povukao iz svijeta“, rekao je. „Nikada nisam namjeravao ponovo prihvatiti slučaj. Iznad svega, gajim strahopoštovanje prema javnosti. Moram zamoliti, ako budem u mogućnosti da doprinesem nečim rješenju misterije, da se moje ime ne spominje.“ Lice inspektora Raglana se malo razvedrilo. „Čuo sam za neke vaše veoma zapažene uspjehe“, primijetio je pukovnik, omekšavši. „Imao sam mnogo iskustva“, rekao je Poirot tiho. „Ali većina mojih uspjeha postignuta je uz pomoć policije. Divim se beskrajno vašoj engleskoj policiji. Ako mi inspektor Raglan dopusti da mu pomognem, bit ću počašćen i polaskan.“ Lice inspektora postalo je još gracioznije. Pukovnik Melrose me je povukao u stranu. „Prema svemu što sam čuo, ovaj mališan je uradio neke zaista izvanredne stvari“, promrmljao je. „Naravno, želimo da izbjegnemo pozivanje Scotland Yarda. Raglan djeluje veoma sigurno u sebe, ali nisam sasvim siguran da se slažem s njim. Vidite, ja – er – poznajem stranke bolje od njega. Ovaj mališan ne djeluje da traži slavu, zar ne? Radio bi s nama nenametljivo, zar ne?“ „Na veću slavu inspektora Raglana“, rekao sam svečano. „Pa, pa“, rekao je pukovnik Melrose veselo glasnijim tonom, „moramo vas upoznati s najnovijim dešavanjima, M. Poirot.“ „Hvala vam“, rekao je Poirot. „Moj prijatelj, doktor Sheppard, spomenuo je nešto o sumnji na batlera?“ „Sve je to glupost“, rekao je Raglan odmah. „Ovi visokoobrazovani službenici toliko se uplaše da djeluju sumnjivo ni zbog čega.“ „Otisci prstiju?“ nagovijestio sam. „Ni blizu Parkerovih.“ Pružio je slab osmijeh i dodao: „A ni vaši ni gospodina Raymonda ne odgovaraju, doktore.“ „Šta je sa otiscima kapetana Ralpha Patona?“ upitao je Poirot tiho. Osjećao sam tajno divljenje zbog načina na koji je uzeo bika za rogove. Vidio sam kako se poštovanje uvuklo u oči inspektora. „Vidim da ne gubite vrijeme, gospodine Poirot. Bit će mi zadovoljstvo raditi s vama, siguran sam. Uzet ćemo otiske prstiju tog mladog gospodina čim ga uspijemo uhvatiti.“ „Ne mogu a da ne mislim da griješite, inspektore“, rekao je pukovnik Melrose toplo. „Poznajem Ralpha Patona od djetinjstva. Nikada se ne bi spustio na ubistvo.“ „Možda ne“, rekao je inspektor bešumno. „Šta imate protiv njega?“ upitao sam. „Izašao je sinoć oko devet. Viđen je u blizini Fernly Parka negdje oko devet i trideset. Nije viđen od tada. Vjeruje se da ima ozbiljne novčane poteškoće. Imam par njegovih cipela ovdje – cipele sa gumenim klinovima. Imao je dva para, gotovo identična. Sada idem da ih uporedim sa tim otiscima. Konstabl je tamo, pazi da ih niko ne dira.“ „Idemo odmah“, rekao je pukovnik Melrose. „Vi i M. Poirot ćete nas pratiti, zar ne?“ Složili smo se, i svi smo se odvezli u pukovnikovom autu. Inspektor je želio odmah otići do otisaka, i zamolio je da ga ostave kod lože. Otprilike na pola puta uz prilaz, desno, odvajao se put koji je vodio oko terase do studija Ackroyda. „Želite li ići sa inspektorom, M. Poirot?“ upitao je načelnik policije, „ili biste radije pregledali studij?“ Poirot je odabrao drugu opciju. Parker je otvorio vrata. Njegovo ponašanje je bilo samozadovoljno i usluženo, i činilo se da se oporavio od panike prethodne noći. Pukovnik Melrose je izvadio ključ iz džepa, i otključavši vrata koja su vodila u predvorje, uveo nas je u studij. „Osim uklanjanja tijela, M. Poirot, ova soba je potpuno onakva kakva je bila sinoć.“ „A gdje je pronađeno tijelo?“ Što je moguće preciznije, opisao sam Ackroydov položaj. Fotelja je i dalje stajala ispred vatre. Poirot je otišao i sjeo u nju. „Plavi pismo o kojem govorite, gdje je bilo kad ste napustili sobu?“ „Gospodin Ackroyd ga je spustio na ovaj mali sto sa svoje desne strane.“ Poirot je kimnuo. „Osim toga, sve je bilo na svom mjestu?“ „Da, mislim.“ „Pukovniče Melrose, biste li bili tako izuzetno ljubazni da sjednete u ovu stolicu na minut. Zahvaljujem. Sada, M. le docteur, hoćete li mi, molim vas, pokazati tačan položaj bodeža?“ Učinio sam to, dok je mali čovjek stajao na vratima. „Drška bodeža je bila jasno vidljiva sa vrata onda? Vas dvoje i Parker ste je mogli odmah vidjeti?“ „Da.“ Poirot je zatim otišao do prozora. „Električno svjetlo je bilo upaljeno, naravno, kada ste otkrili tijelo?“ upitao je preko ramena. Složio sam se i pridružio mu se gdje je proučavao tragove na prozorskoj dasci. „Gumeni klinovi su istog uzorka kao i oni u cipelama kapetana Patona“, rekao je tiho. Zatim se vratio još jednom u sredinu sobe. Njegovo oko je kružilo, pretražujući sve u sobi brzim, obučenim pogledom. „Jeste li čovjek dobre opservacije, doktore Sheppard?“ upitao je napokon. „Mislim da jesam“, rekao sam, iznenađen. „Bila je vatra u ložištu, vidim. Kada ste razvalili vrata i pronašli gospodina Ackroyda mrtvog, kakva je bila vatra? Da li je bila slaba?“ Smijao sam se razdraženo. „Ja – ja stvarno ne mogu reći. Nisam primijetio. Možda gospodin Raymond ili major Blunt –“ Mali čovjek naspram mene je s blagim osmijehom odmahnuo glavom. „Uvijek se mora ići metodom. Pogriješio sam što sam vam postavio to pitanje. Svakom čovjeku njegovo znanje. Vi biste mi mogli reći detalje pacijentovog izgleda – ništa tu ne bi promaklo vašem oku. Ako bih tražio informacije o papirima na tom stolu, gospodin Raymond bi primijetio sve što ima da se vidi. Da bih saznao o vatri, moram pitati čovjeka čiji je posao da promatra takve stvari. Dopuštaš li –“ Brzo se premjestio do kamina i pozvonio. Nakon minute ili dvije pojavio se Parker. „Zvono je zazvonilo, gospodine“, rekao je oklijevajući. „Uđite, Parker“, rekao je pukovnik Melrose. „Ovaj gospodin želi vas nešto pitati.“ Parker je prebacio s poštovanjem pažnju na Poirota. „Parker“, rekao je mali čovjek, „kada ste sinoć razvalili vrata sa doktorom Sheppardom i zatekli svog gospodara mrtvog, kakvo je bilo stanje vatre?“ Parker je odgovorio bez pauze. „Vrlo je slabo gorjela, gospodine. Gotovo je bila ugašena.“ „Ah!“ rekao je Poirot. Uzvik je zvučao gotovo trijumfalno. Nastavio je: „Pogledajte oko sebe, moj dobri Parker. Je li ova soba tačno onakva kakva je bila tada?“ Batlerov pogled je preletio oko. Zaustavio se na prozorima. „Zavjese su bile navučene, gospodine, i električno svjetlo je bilo upaljeno.“ Poirot je kimnuo odobravajući. „Još nešto?“ „Da, gospodine, ova stolica je bila malo više izvučena.“ Pokazao je na veliku stolicu s klatnom lijevo od vrata, između njih i prozora. Prilažem plan sobe sa dotičnom stolicom označenom sa X. „Samo mi pokažite“, rekao je Poirot. Batler je povukao dotičnu stolicu dva metra od zida, okrećući je tako da sjedište bude okrenuto prema vratima. „Voilà ce qui est curieux“, promrmljao je Poirot. „Niko ne bi želio da sjedi u stolici u takvoj poziciji, pretpostavljam. Sada, ko ju je gurnuo nazad na mjesto, pitam se? Jeste li vi, moj prijatelju?“ „Ne, gospodine“, rekao je Parker. „Bio sam previše potresen što sam vidio gospodara i sve ostalo.“ Poirot je pogledao preko mene. „Jeste li vi, doktore?“ Odmahnuo sam glavom. „Bila je vraćena na svoje mjesto kada sam stigao sa policijom, gospodine“, ubacio je Parker. „Siguran sam u to.“ „Čudno“, rekao je Poirot ponovo. „Raymond ili Blunt su je morali gurnuti nazad“, predložio sam. „Zar to nije važno?“ „To je potpuno nevažno“, rekao je Poirot. „Zato je tako zanimljivo“, dodao je tiho. „Izvinite me na trenutak“, rekao je pukovnik Melrose. Napustio je sobu sa Parkerom. „Mislite li da Parker govori istinu?“ upitao sam. „O stolici, da. Inače ne znam. Naći ćete, M. le docteur, ako se mnogo bavite ovakvim slučajevima, da svi liče jedni na druge u jednoj stvari.“ „Šta je to?“ upitao sam znatiželjno. „Svako ko je uključen u njih ima nešto da sakrije.“ „Imam li ja?“ upitao sam, smiješeći se. Poirot me je pažljivo pogledao. „Mislim da imate“, rekao je tiho. „Ali –“ „Jeste li mi rekli sve što znate o ovom mladiću Patonu?“ Nasmiješio se dok sam pocrvenio. „Oh! Ne bojte se. Neću vas pritiskati. Saznat ću na vrijeme.“ „Želio bih da mi kažete nešto o svojim metodama“, rekao sam žurno, da prikrijem svoju zbunjenost. „Na primjer, poenta o vatri?“ „Oh! To je bilo vrlo jednostavno. Ostavit ćete gospodina Ackroyda u – deset minuta do devet, zar ne?“ „Da, tačno, rekao bih.“ „Prozor je tada zatvoren i zabarikadiran, a vrata otključana. U četvrt do jedanaest, kada se tijelo otkrije, vrata su zaključana i prozor je otvoren. Ko ga je otvorio? Jasno je da je to mogao učiniti samo gospodin Ackroyd sam, i to iz jednog od dva razloga. Ili zato što je soba postala nepodnošljivo vruća (ali budući da je vatra skoro dogorjela i temperatura je sinoć naglo pala, to ne može biti razlog), ili zato što je nekoga pustio unutra na taj način. A ako je nekoga pustio unutra na taj način, to je morala biti osoba koju je dobro poznavao, budući da se prethodno zabrinuo oko tog istog prozora.“ „Zvuči vrlo jednostavno“, rekao sam. „Sve je jednostavno, ako činjenice rasporedite metodično. Sada nas zanima ličnost osobe koja je bila s njim u pola devet sinoć. Sve ukazuje na to da je to bio pojedinac primljen kroz prozor, i iako je gospođica Flora kasnije vidjela gospodina Ackroyda živog, ne možemo pristupiti rješenju misterije dok ne znamo ko je taj posjetilac bio. Prozor je možda ostavljen otvoren nakon njegovog odlaska i tako omogućio ulazak ubici, ili se ista osoba mogla vratiti drugi put. Ah! Evo pukovnika koji se vraća.“ Pukovnik Melrose je ušao animiranim tonom. „Taj telefonski poziv je konačno praćen“, rekao je. „Nije došao odavde. Pozvan je doktoru Sheppardu u 22:15 sinoć sa javne telefonske govornice na stanici King's Abbot. A u 22:23 noćni voz polazi za Liverpool.“ O seriji knjiga HackerNoon: Donosimo vam najvažnije tehničke, naučne i pronicljive knjige iz javnog vlasništva. Datum objavljivanja: 2. oktobar 2008., sa Ova knjiga je dio javnog vlasništva. Astounding Stories. (2008). ASTOUNDING STORIES OF SUPER-SCIENCE, JULI 2008. USA. Project Gutenberg. https://www.gutenberg.org/cache/epub/69087/pg69087-images.html Ovaj eBook je za upotrebu bilo kome bilo gdje bez ikakvih troškova i s gotovo nikakvim ograničen
